После одржаног састанка 23.12.2021.године у Влади који је био позитиван, потписивање ПКУ, после законских процедура биће потписан до 30.12.2021.године.

Самостални синдикат културе Србије
Драгана Ђорђевић,председник

После двогодишњих преговора за поптписивање Анекса ПКУ, који на последњем састанку 02.12.2021. године нису завршени позитивно, због употно негативног става Министарства финасија преговори су прекинути. За 23.12.2021. године добили смо позив за сатанак у Влади Србије на коме ће бити присутни Премијер Србије Ана Брнабић, Потпредседница Владе Србије и Министар културе и информисања Маја Гојковић и Министар финасија Синиша Мали. Очекујемо постизање договора за потписивање Анекса као и Споразума о продеужењу ПКУ. После одржаног састанка синдикати ће се огласити преко медија

Драге колегинице, колеге и саборци,

Казаћу оно што ми је на души као човеку и као раднику у култури. Нећу се бавити бројкама. То ће неко други. Дакле из културе. И то Културе са великим словима јер она то заслужује. Јер она је наша суштина и потреба. Наше знање, васпитање, образ и наша лична карта пред самим собом и пред светом. Ове речи можда изгледају крупно и претенциозно али то је тако само зато што смо деценијама срозавани, подцењивани и врло често са званичних места бесрамно довођени уз питање и констатацију, коме ви уопште требате, ионако не радите ништа. То је срамота.

Плате су нам најмање од свих плата. Срозане и такве су остале и поред неких подизања. Наше плате са средњом школом су на ивици минималца и на половини просечне потрошачке корпе. Када би знали колики нам је законски топли оброк и регрес а који бесмислено улази у плату, наша плата би била испод минималца. И она јесте испод минималца. Срамота.

Социјална помоћ се негде исплаћује а у великој већини не. Тамо где се исплаћује култура је врло често умањена у односу на оно што деле себи или изостављена. Кажњена. Као да неко прећутно каже оно што мисли, шта ви радите и коме ви требате! Срамота.

Не треба ИМ, што значи не треба никоме ни писменост, ни књига, ни представа, ни концерт, ни архивски списи који чувају векове постојања свих нас, нашу цивилизованост и историју, не треба нам ни Урош Предић ни Сеоба Срба у Музеју, не требају нам ни налазишта најстарије европске културе, ни споменици наших предака, ни споменици наших жртава...а све је то КУЛТУРА. Све је то наш индентитет. СРАМОТА.

И сви се на почетку и на крају дохвате културе. Кад им дођу гости, кад хоће да се лепо проведу, кад хоће да се смеју или да се узвисе. И онда никога није срамота. Сем нас, кад се светла угасе и треба остати са својом платом.

Питајте људе који су законски стекли стручна звања која нису лажна или плагијати, зашто им их на многим местима не признају кроз плату. И тога има у култури. Срамота.

Срамота. Шта је срамота? Дал је то што кроз радни однос у култури не можеш да напуниш просечну кућну корпу, дал то што купујемо половну гардеробу али тек кад спадне цена, дал кад треба да усвојиш уличног пса па немаш да платиш вакцине и чип и немаш довољно остатака хране да га свакога дана храниш...а где је породица, унуци, одмори...где је живот? Срамота.

Срамота али не наша. Срамота оних који са нама НЕЋЕ, НЕЋЕ, да разговарају по годину или две, што нама неће ни на писмо одговоре, што нама неће ни на службени допис да одговоре...ТО ЈЕ СРАМОТА ОНИХ КОЈИ ЗАСТУПАЈУ НАС ПРЕД ДРЖАВОМ И ПРЕД СВЕТОМ.

27.октобар 2021

 

За: European Federation of Public Service Employees (EUROFEDOP)
Rue Montoyer 39 boîte 20
1000 Brussels
Belgium

Поштовани Берте,

Наш Анекс гранског колективног уговора још увек није потписан. Молим вас да нам помогнете дописом, пре свега, министру културе гђи Маји Гојковић, која је уједно потпредседник Владе РС са којом, на жалост, од њеног постављања 28.10.2020.године још увек нисмо имали састанак. Уз небројене дописе за пријем, као и за наставак преговора, нисмо успели да допремо до ње.

Имали смо једну сесију преговора 2021.године, како је то било договорено већ фебруара 2020.године, а било прекинуто због КОВИДА-19. Наишли смо поново на негативан став Министарства финансија. Министарство финансија без аргумената негира право на јубиларне награде за 40 година рада, иако је у 2020.години у време тоталног затварања потписан Анекс за државне органе, здравство, правосуђе и локалну самоуправу, тај исти институт. Напомињемо оно што је главно - да је у питању 126 запослених у целој Србији у наредне 3 године, што је статистичка грешка у буџету РС. С обзиром на потписане Анексе, број запослених је неколико десетина хиљада. Оваква дискриминација запослених у култури РС постоји још од 2014. године када је дошло до умањења зарада у јавном сектору, што се односило и на нас, али се прво повећање односило и на све осим на нас, тако да су наше зараде умањене све до данас за 6% у односу на остале у јавном сектору са којима смо били у равни пре 2014.године.

Што се тиче нас, социјални дијалог не постоји нити однос државе према онима који чувају ДНК сваке нације, па и наше, а то је култура.

У Братислави од 21-24.октобра 2021.године одржан је међународни синдикални скуп у организацији Еурофедопа и ЕЗЕ,где је између осталих тема било и питање социјалног дијалога .Ја сам испред делегације Србије изнела пре свега наш проблем, а то је одсуство комуникације са кабинетом Министарства културе,са крајњим закључком излагања да социјалног дијалога у Србији нема.

Председниk Синдиката културе Србије
Драгана Ђорђевић,с.р.

Објављен у Сл.Гл.106/18 28.12.2018.године

Мишљење потредседника Владе и министра Маје Гојковић

Закон о култури 1 део

Закон о култури 2 део

Текст мишљења Министарства културе није обавезујући, и из аргументованог мишљења стручне службе Самосталног синдиката Србије то се јасно да и видети.

Пандемија короне, која већ предуго траје, променила је свет, животе и навике људи, начин рада и комуникације, моделе сарадње и пословања. Економска криза, проузрокована закључавањем, изолацијом, смањеним обимом производње, пропадањем предузећа и читавих грана производње, оставља несагледиве последице.

Прекарни рад постаје свакодневица, а отказе деле мејловима и смс порукама. Уговори се потписују на месец или нешто више дана, а након тога не продужавају, „лизинг“ агенције све више имају посла са радником, као главном робом за трговање, запослени „својевољно“ потписују „бланко отказе“...

Закони се мењају губећи сваки смисао и душу. Радницима се нуде усмени или писани уговори, којима нису регулисана њихова основна права из рада. Синдикат се и даље гледа као на „нужно зло“, чији се захтеви за поштовање права радника оцењују као кочница развоју и игноришу.

Отказе добијају и жене које су остале у другом стању, запослени се незаконито премештају на лошије плаћена и неадекватна радна места. Све је више примера отпуштања због синдикалне активности или због обелодањивања детаља о крађи и корупцији у предузећима.

Може ли се неолибералном капитализму чији је једини циљ профит одупрети нека снага иза које ће стати радни човек?

Одговор је може, синдикат.

Јер, синдикат је био и остао ослонац радничкој класи и истински борац за бољи и праведнији свет.

Зато, на наш и ваш празник, Међународни дан рада, поново спречени да се традиционално окупимо, са својих радних места или од куће, подигнимо глас како би нас сви јасно чули и разумели.
Покажимо да, иако је пандемија обуставила многе уобичајене активности, борба за радничка права неће мировати.

Да нећемо стати док не докажемо послодавцима и држави да без радника нема напретка, јер радници су ти који стварају, граде, уче и лече.

Да ћемо се оштро супротставити сваком покушају да оправдани, али и орочен рад из дневних соба и трпезарија у сопственим домовима, постане правило појединих послодаваца и да уговори о раду на неодређено постану само изузетак.

Покажимо одговорност за своје породице и колеге, поштујући препоруке наших хероја, лекара у првим борбеним редовима у црвеним зонама, јер борба за живот и здравље се наставља.
И не заборавимо, само удружени, јединствени и солидарни можемо се изборити за већа права, боље услове рада и веће зараде, за бољу будућност Србије у којој расту наша деца.

Свим радницима и њиховим породицама желимо добро здравље и срећан Међународни дан рада.

Савез самосталних синдиката Србије

ПОВОДОМ ДАНА САМОСТАЛНИХ СИНДИКАТА СРБИЈЕ 27. АПРИЛ ЗА ДОПРИНОС РАДУ И ЈАЧАЊУ САВЕЗА САМОСТАЛНИХ СИНДИКАТА СРБИЈЕ ДОДЕЉЕНО ЈЕ ПРИЗНАЊЕ "27. АПРИЛ" САМОСТАЛНОМ СИНДИКАТУ КУЛТУРЕ СРБИЈЕ. ОВО ЈЕ ПРВО ПРИЗНАЊЕ ЈЕДНОЈ ГРАНИ ТАКО ДА НАМ СЛУЖИ НА ПОНОС КАО И ПОДСТИЦАЈ ЗА ЈОШ БОЉИ РАД. ОВО ПРИЗНАЊЕ ОБАВЕЗУЈЕ ПРЕ СВЕГА ЧЛАНОВЕ РОС-а, ЗА ЈОШ ВЕЋЕ АНГАЖОВАЊЕ НА ПРЕЗЕНТАЦИЈИ САМОСТАЛНОГ СИНДИКАТА СРБИЈЕ КАО И НА УЧЛАЊАВАЊУ НОВИХ ЧЛАНОВА.

НОВА ЦЕНА РАДА ОД 01.03.2021. ИЗНОСИ 3.415,52 ДИНАРА

Истраживање Европске фондације за побољшање услова живота и рада – EUROFOUND, објављено 3. децембра 2020. године
Какве год да су користи од рада на даљину - а има их много, укључујући флексибилније радно време, повећану продуктивност и мање путовања на посао - постоје недостаци, што ће потврдити многи од трећине Европљана који су током пандемије радили искључиво од куће. Примарна међу њима је култура „увек на вези“ коју ствара рад на даљину, подстичући раднике да одговоре на е-пошту, телефонске позиве и текстове са посла, дуго након завршетка радног дана или недеље. Ова ситуација се може погоршати ако организациона култура на послу подстакне запослене да прихвате велика оптерећења и уложе често неплаћен прековремени рад. Све то нарушава равнотежу између посла и приватног живота, што доводи до сукоба између ове две сфере живота, до недовољног одмора и здравствених проблема, попут стреса повезаног са радом и поремећаја спавања.
Забринутост због утицаја рада на даљину на ментално здравље и равнотежу рада и приватног живота радника није везана само за овај период пандемије, али експлозија у раду од куће сигурно је усмерила пажњу политике на њих, што је довело до расправе око правa на искључење. Формално гледано ово право може се описати као право радника да искључе своје дигиталне уређаје након посла, а да се не суоче са негативним последицама због нереаговања на комуникацију шефова, колега или клијената. Идеја није нова и већ је била неко време у центру пажње 2016. године, када је Француска по том питању усвојила закон.
Осим Француске, још само три земље тренутно - Белгија, Италија и Шпанија - имају по закону право на искључење. Нико не прописује начин на који се ово право мора операционализовати и ослања се на социјални дијалог унутар компанија и на нивоу сектора. Постоје разлике у погледу тога које раднике покрива закон и постојања резервне опције уколико преговори не постигну споразум - француско законодавство, на пример, у овом случају захтева од послодавца да сачини повељу којом се дефинишу поступци за остваривање права.
У Холандији и Португалији су дати законски предлози, али ту се стало. Још осам земаља (Финска, Немачка, Ирска, Литванија, Луксембург, Малта, Словенија и Шведска) расправљају о том питању, а дискусије су биле најнапредније у Немачкој, на Малти и Ирској, где су последњих недеља изнети законски предлози. У неким од ових земаља дебата се поново наставила са ширењем рада на даљину током пандемије.
У осталим државама чланицама о томе нема расправе. То је можда због мале распрострањености рада на даљину, као што је случај у већини држава чланица источне Европе, или перцепције да је постојеће законодавство довољно или зато што је колективно преговарање пожељнији приступ бављењу питањима равнотеже између пословног и приватног живота.
Није идентификована ниједна процена утицаја постојећег права на искључење на одредбе у националном законодавству и без евалуације тешко је знати шта функционише, а шта не у свакој од земаља. Међутим, постоје докази да су ове одредбе помогле јачању колективног преговарања по том питању, што је резултирало већим бројем потписаних споразума како на секторском тако и на нивоу компанија.
Споразуми које су постигли социјални партнери на нивоу предузећа примењују низ тврдих и меких мера за примену права на прекид везе. Тешке мере укључују искључивање интернет веза запослених након одређеног времена или блокирање долазних порука - ефективно „право на прекид везе“. Мекше мере укључују „искачуће поруке“које подсећају раднике (или клијенте) да не постоји потреба да се на е-поруке одговори ван радног времена. Такви мекши приступи често су праћени обуком која наглашава важност равнотеже између посла и приватног живота. Иако различити приступи компанијама пружају флексибилност да прилагоде решења њиховим потребама, импликације и утицај се разликују. Тврди приступ може бити ефикаснији и на послодавца ставља терет, али може ограничити флексибилност и послодаваца и радника око радног времена.
Упркос националним разликама међу социјалним партнерима постоји широки консензус да питање прекида везе, као и организација радног времена на даљину, морају бити утврђени и договорени кроз социјални дијалог на нивоу предузећа или сектора како би се осигурало да буду прилагођени специфичним потребама сектора и предузећа.
У резолуцији усвојеној 1. децембра, посланици у Одбору за запошљавање Европског парламента изјавили су да државе чланице морају осигурати да радници могу да остваре право на ефикасно прекидање везе, укључујући и путем колективних уговора. Додајући да је ово право од виталног значаја за заштиту здравља радника, позвали су Комисију да предложи директиву ЕУ која то право садржи. Очекује се да ће се о овој резолуцији гласати на пленарној седници у јануару 2021. Након што је Парламент одобри, она ће бити упућена Комисији и државама чланицама на примену као део будућих регулаторних одлука.
С обзиром на то да је пандемија КОВИД-19 покренула нову расправу у многим земљама о проширивању флексибилног рада (укључујући и рад на даљину) на већи број радника, вероватно ће расправе о праву на прекид везе постати све хитније, као „нова нормалност“ у начину рада. Повећање броја постигнутих колективних уговора и акција предузетих на нивоу предузећа у земљама са законодавством по том питању показује не само важну улогу социјалних партнера, већ и то да законодавство може дати подстицај за решавање овог питања, које и даље може бити отворено за прилагођавање специфичним захтевима на нивоу предузећа.

Aнекс-допуна ПКУ потписан 26.11.2020.године,објављен је у "Службеном гласнику РС" број 144/20 од 27.11.2020.године.

Овим дописом вас позивамо на свечано потписивања Посебног колективног уговора о допуни Посебног колективног уговора за уста­нове културе чији је оснивач Република Србија, аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе, које ће се одржати у четвртак, 26. новембра 2020. године, у 9,00 сати, у згради Министарства културе и информисања, Београд, Влајковићева 3/I, Сали за конференције.

Молимо све председнике репрезентативних синдиката - потписнике да са собом понесу писмено овлашћење за потписивање овог уговора и печат.