Драге колегинице, колеге и саборци,
Казаћу оно што ми је на души као човеку и као раднику у култури. Нећу се бавити бројкама. То ће неко други. Дакле из културе. И то Културе са великим словима јер она то заслужује. Јер она је наша суштина и потреба. Наше знање, васпитање, образ и наша лична карта пред самим собом и пред светом. Ове речи можда изгледају крупно и претенциозно али то је тако само зато што смо деценијама срозавани, подцењивани и врло често са званичних места бесрамно довођени уз питање и констатацију, коме ви уопште требате, ионако не радите ништа. То је срамота.
Плате су нам најмање од свих плата. Срозане и такве су остале и поред неких подизања. Наше плате са средњом школом су на ивици минималца и на половини просечне потрошачке корпе. Када би знали колики нам је законски топли оброк и регрес а који бесмислено улази у плату, наша плата би била испод минималца. И она јесте испод минималца. Срамота.
Социјална помоћ се негде исплаћује а у великој већини не. Тамо где се исплаћује култура је врло често умањена у односу на оно што деле себи или изостављена. Кажњена. Као да неко прећутно каже оно што мисли, шта ви радите и коме ви требате! Срамота.
Не треба ИМ, што значи не треба никоме ни писменост, ни књига, ни представа, ни концерт, ни архивски списи који чувају векове постојања свих нас, нашу цивилизованост и историју, не треба нам ни Урош Предић ни Сеоба Срба у Музеју, не требају нам ни налазишта најстарије европске културе, ни споменици наших предака, ни споменици наших жртава...а све је то КУЛТУРА. Све је то наш индентитет. СРАМОТА.
И сви се на почетку и на крају дохвате културе. Кад им дођу гости, кад хоће да се лепо проведу, кад хоће да се смеју или да се узвисе. И онда никога није срамота. Сем нас, кад се светла угасе и треба остати са својом платом.
Питајте људе који су законски стекли стручна звања која нису лажна или плагијати, зашто им их на многим местима не признају кроз плату. И тога има у култури. Срамота.
Срамота. Шта је срамота? Дал је то што кроз радни однос у култури не можеш да напуниш просечну кућну корпу, дал то што купујемо половну гардеробу али тек кад спадне цена, дал кад треба да усвојиш уличног пса па немаш да платиш вакцине и чип и немаш довољно остатака хране да га свакога дана храниш...а где је породица, унуци, одмори...где је живот? Срамота.
Срамота али не наша. Срамота оних који са нама НЕЋЕ, НЕЋЕ, да разговарају по годину или две, што нама неће ни на писмо одговоре, што нама неће ни на службени допис да одговоре...ТО ЈЕ СРАМОТА ОНИХ КОЈИ ЗАСТУПАЈУ НАС ПРЕД ДРЖАВОМ И ПРЕД СВЕТОМ.